Таленти

АЛЕКСАНДАР КУКОЉ, МЛАДИ СРПСКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВНИ ЏУДИСТА
Спорт је вајање личности
Био је сребрни на јуниорском Првенству Европе, на овогодишњим Медитеранским играма освојио злато, али његови прави домети, извесно, тек предстоје. Одсуство доброг система није изговор, него разлог да га надоместиш личним подвигом. Спорт сматра пољем правичности и поштења, па никада није залазио на стазе где ти неко други неспортским средствима отвара врата. Увек је био ђак генерације, а сада успешан студент, јер није тркач на кратке стазе

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива саговорника

Један је од најквалитетнијих младих џудиста у Европи. Још 2010, као осамнаестогодишњак, освојио је сребрну медаљу на јуниорском првенству Европе и бронзану медаљу на шампионату за борце до 23 године. У новембру ове године, поново ће бити на истом такмичењу, што ће бити његов последњи наступ у тој узрасној категорији и прилика да на ефектан начин заокружи успешну такмичарску сезону. На Медитеранским играма већ се окитио златном медаљом, на Универзијади освојио пето место.
– Људи углавном не знају да је конкуренција у џудоу изузетно јака. У свим земљама света џудо је заступљен као атрактиван борилачки спорт, па се на највећим такмичењима у једној категорији појаве представници из више од стотину држава. Колико је тешко у таквој конкуренцији доћи до завршнице, а камоли до медаље, не треба посебно ни истицати. Медаље ми јесу циљ, али до њих желим да дођем преко квалитета, који полако освајам. Ако будем добро радио, у шта сам уверен, наићи ће период када ћу у дужем низу година освајати највреднија одличја широм света. Тада ће се показати да се велики труд исплатио и да је било исправно корачати постепено ка врху, без журбе и трчања на кратке стазе.
Сусрет са џудоом догодио се у раном детињству.
– Џудо је био први спорт који ми се наметнуо као непосредна могућност. Имао сам седам година и био пун енергије. Међутим, родитељи су били запослени и нису имали времена да ме воде на неки од спортова. Тада је у мојој улици, на Коњарнику, отворен џудо клуб „Трудбеник“. Од првог тренутка почео сам да одлазим на тренинге и, што је време више протицало, постајало ми је јасно да сам изабрао праву ствар. Полако сам сазревао уз овај спорт и сигуран сам да ми је помогао да лакше разумем време и свет у којем живим и да пронађем право место за себе.
Сатисфакција за уложени труд се појавила на оној страни чија се вредност не мери новцем.
– Осим остварених успеха и медаља, сатисфакцију сам пронашао и у дивним искуствима током ових година. Упознао сам и сачувао у свом животу многе добре људе, било да су ми тимски другови, противници или тренери. Са њима сам на тренинзима, припремама и такмичењима провео више времена него са својом породицом. Остварили смо велику блискост, уз потпуно поверење и разумевање, а то је нешто што се новцем не може купити. Осим тога, много сам путовао и видео, што без спорта не бих успео. Мени много значи и то што сам у пубертету, када свет откривамо другачијим очима и почињемо да примећујемо да за многе око нас постоје пречице и протекције, схватио да у спорту тога нема. Само онај ко је спреман да се са противником суочи лицем у лице и при том не устукне, може да рачуна на победу. То је поштено и ја сам спреман да трајем по тим правилима, а они који су навикли да им неко други отвара врата, нека наставе својим путем. Нећемо се наћи на истим стазама.

БОРИЛАЧКА ВЕШТИНА И ВИТЕШКА УВЕРЕЊА

Осећај надмоћи је једна од тековина дугогодишњег бављења борилачким вештинама. На жалост, за појединце то може бити прилика за доказивање у непосредној околини.
– То није својствено истинским спортистима. Ако ја петнаест година тренирам џудо, циљ ми је да пред собом имам дораслог противника, који ми је раван вештином и снагом. То свакако нису обични људи и сигуран сам да највећи број признатих такмичара у борилачким спортовима никада није имао потребу да се доказује међу људима који се од њега не могу одбранити. Уосталом, то би било као да позовете двогодишње дете да са вама игра шах. Борилачки спортови у људима учвршћују витешка уверења, па мени никада није пало на памет да у свом окружењу показујем своју вештину.
Интересантно је да Александар није рођен у Србији, већ у Прагу.
– Рођен сам у главном граду Чешке 1991, јер је мој отац радио у једној нашој тада успешној, а сада на жалост пропалој фирми. Мајка је била са њим, јер је у то време могло да се живи од једне плате. Повратак у земљу после шест месеци одвео нас је у очев родни крај – село Кукољи, код Шеховића, у околини Зворника, у Српској. Међутим, због познатих догађаја нисмо се тамо дуго задржали. Од своје прве године сам у Београду.
Београд доживљава као родни град и према њему гаји нарочите емоције.
– Моји први утисци о свету везани су за Београд. Одрастање, школовање и сазревање одиграло се на београдском асфалту и постало део моје личности. Волим свој град, али сам и критичан према нама који у њему живимо а не чинимо довољно да буде лепши и бољи. Жао ми је што у њему нема више уредности. На многим местима по свету затицао сам примере у којима градске власти ангажују посебне људе да исцртавају графите по градским зидовима. То се убрзо претвори у својеврсну урбану уметност која даје посебан шарм сваком великом месту. Тако нешто требало би практиковати и у Београду и спречити доконике да шврљају којекакве глупости по зидовима.
Са друге стране, не треба бити ни претерано критичан. Много тога лепог има, а ми углавном такве ствари не примећујемо. Колико је Београд издашан у лепим стварима, најлакше увиђам када ми дођу пријатељи из иностранства. Тада желим да им покажем оно што заслужује пажњу и углавном не стигнемо да све обиђемо. Уосталом, и они су одушевљени Београдом, па ме све то понекад опомене да морамо више поштовати оно што је наше и трудити се да га сачувамо, јер ћемо тако и сами више вредети.

МОЈ МАЛИ УНИВЕРЗУМ

Путовања имају моћ да обогате човека неочекиваним искуствима. Нека од њих се урежу као трајна жеља.
– Имао сам срећу да обиђем многе земље и видим различите градове, али никада нисам осетио жељу да се у њима настаним, или проведем дуже време. Можда бих то пожелео када бих са собом могао да поведем породицу и пријатеље, све оне без којих не бих желео да проводим време. Јер то је мој мали универзум. У нарочитој успомени остао ми је пут у Мадрид и Лисабон, када сам био у добром друштву. Шпанска престоница ми је остала у тако доброј успомени, да бих пожелео поново да је посетим. На жалост, наш савез нема толико средстава да на путовања уз мене пошаље и тренера, па сам често вани сам. Тада се усредсредим на такмичења, не обраћајући много пажњу на остале ствари.
Искуства многих џудиста опомињу га да егзистенцију треба стицати ван спорта.
– Потпуно сам свестан тога и нећу себи дозволити да зависим од варљивих услова које спорт уме да пружи на крају каријере. Зато и завршавам Факултет за међународну економију на „Мегатренду“. Желим да будем егзистенцијално независан од џудоа. Учење ми добро иде, као и увек досад (и у основној и у средњој школи био сам ђак генерације). Хоћу да будем добар пример свој деци која пожеле да се укључе у овај спорт. Пример не само медаљама, већ и начином живота. Желим да ме памте као личност, а не само као победника. Када једном каријеру доведем до краја, надам се да нећу потпуно отићи из овог спорта, јер бих тада, кроз систем или самостално, желео да помогнем његовој бољој организацији и учвршћивању међу популарним спортовима.
Џудо у Србији.
– И раније смо имали одличне џудисте, који су освајали медаље на највећим светским такмичењима, али чини ми се да џудо од тога није имао велике користи. И даље је остао спорт у сенци многих популарнијих, на који се не обраћа довољна пажња, нити се у њега улажу неопходна средства. Они који у њему опстају ослањају се углавном на лични ентузијазам и не могу да рачунају на озбиљну друштвену подршку. Било би добро када бисмо искористили чињеницу да тренутно имамо неколико веома талентованих такмичара, који би ускоро могли да се оките светским и олимпијским медаљама. Можда би то подсетило јавност на значај овог спорта и навело дечаке и девојчице да почну да тренирају. У противном, вратићемо џудо на ниво рекреативног спорта, у којем ће се шампиони појављивати спорадично, захваљујући пре свега личним амбицијама, а не добро организованом систему.

***

Породица
– Не бих остварио ни део својих жеља да није било моје породице. Сви знамо у како тешким временима живимо и колико је тешко обезбедити услове за обичан нормалан живот, а камоли за неког ко има захтеве врхунског спортисте. При том, моји родитељи не раде, а имам и млађу сестру. Ипак, никада се није догодило да је изостала њихова подршка. Од првог кимона који ми је сашила мајка, преко бриге о опреми и исхрани што су потпуно на себе преузеле она и сестра, до материјалних потреба уочи путовања, припрема и такмичења, за које увек отац проналази решења, они су људи без којих не бих могао да остварим ни део своје приче. У сваком мом успеху је и њихов удео.

***

У селу предака
У родном селу свог оца био је само једном.
– То се догодило пре пет година. Тада сам први и једини пут видео оно што је остало од родне куће мојих предака. Кућа је запаљена и мало је шта остало у њој. Видео сам, ипак, кревет на ком је још као дете спавао мој отац. Остале су само жице на запаљеној постељи. Осетио сам велику сету. Био је то сусрет са нечим мојим, а заувек изгубљеним. Посебно ми је било жао оца, који је то веома тешко поднео. Више нисам одлазио тамо.

***

Пријатељи
Често помиње пријатеље...
– Они су права животна драгоценост. Кроз одрастање и школовање стекао сам много блиских људи, које, на жалост, нисам у прилици тако често да виђам, али када се сретнемо то изгледа као да смо сваког дана били заједно. Обавезе ме вуку на спортске стазе и на том месту сам открио много добрих људи, међу којима данас препознајем искрене пријатеље. Спорт уме да прекује људе и да у њима избруси истинске људске вредности. Слутим да је тако у свим спортовима, а са сигурношћу тврдим да је тако у џудоу. Они који не покажу тај квалитет, врло брзо испадају из колосека. Мене су такви људи научили пожртвовању, оданости, упорности. Постоје ствари које су веће од свих мера и бројева.

***

Стручњаци
– Велика је штета што највећи број људи који су у џудоу нешто урадили не могу у њему да опстану после активне такмичарске каријере. Тако смо лишени помоћи многих сјајних и искусних бораца. Имао сам срећу да у свом првом клубу, „Трудбенику“, наиђем на добре људе и тренере, при чему посебно истичем Сокола Укића, на кога гледам као на другог оца. У садашњем клубу, „Рекорду“ из Раковице, сусрео сам се са изузетним зналцима џудоа, попут Срећка Мрваљевића, Николе Николића и Милоша Илића. Убеђен сам да ми уз њих предстоји напредак и успешна каријера, јер сам спреман да усвајам њихова искуства и препоруке. Бојим се, међутим, да у многим другим клубовима нема таквих стручњака, што је проблем за који тренутно нема решења.